Политике сарадње представљају области у којима ће све потписнице ССП, па и Србија, континуирано сарађивати са Европском унијом са главним циљем да се домаће законодавство усклади са правним тековинама Европске уније (acquis communautaire). Потписивањем ССП једна држава прихвата правне тековине ЕУ и дефинише процес у коме ће тај поступак усклађивања извршити, управо кроз дефинисане политике сарадње, како би се придружила, а затим и приступила Унији.
Сам процес усклађивања подразумева ангажовање и међусобну сарадњу ресорних министарстава и других органа Владе Србије, Министарства за европске интеграције и надлежних директората Европске комисије (Генералног директората за проширење и ресорних директората, надлежних за посебне области политика ЕУ). Тако, на пример, ресорно министарство у области транспорта, преко Министарства за европске интеграције, сарађује са ресорним директоратом ЕК (DG MOVE) у изради нацрта прописа, имајући у виду законодавне потребе државе, међународне обавезе и право Европске уније у тој области.
Усклађивање се не може обављати изоловано само у једној области. Политике сарадње проистичу једна из друге. Оне се прожимају и међусобно допуњују. ССП-ом је са једне стране предвиђена област регионалне сарадње, али се та регионална сарадња подједнако остварује и кроз појединачне политике сарадње. То се добро може илустровати у примеру односа регионалне сарадње, као хоризонталне политике, у области енергетике, транспорта и телекомуникација као секторских политика, као и повезаности ових појединачних политика кроз систем трансевропских мрежа који повезује ове три области и утиче на развој инфраструктуре и мрежа којима се, опет, обезбеђује интерконекција и интероперабилност, што заједнички доприноси јачању регионалне сарадње. Сличан пример може се уочити и код политика сарадњи у области енергетике и заштите животне средине, имајући у виду да су енергенти највећи загађивачи животне средине, због чега прописи који се доносе у овим областима морају бити међусобно усклађени.
Управо се тако, кроз методе повезаности и фазног усклађивања, подстиче усклађивање законодавства у свим областима. Из тих разлога неопходно је постојање системског начина доношења одлука који обезбеђује да прописи у оквиру различитих политика сарадње буду међусобно усаглашени. У ту сврху на националном нивоу се доносе акциони планови и програми (који дефинишу однос усклађивања и приоритете) и тиме спречава колизија правних норми у оквиру самог правног система једне државе и правног система те државе и ЕУ. Влада Србије је 1. марта 2018. године усвојила трећи ревидирани Национални програм за усвајање правних тековина Европске уније (НПАА). Овај документ је детаљан, вишегодишњи план усклађивања домаћих прописа са прописима ЕУ и представља наставак претходних.
Свака од области политика сарадње дефинисана је даље у тексту Споразума од чл. 89 до чл. 114: